Slobodan dan…

Slobodan dan

Znate ono kada ste zaposleni, pa imate jedan slobodan dan u nedelji, pa kada on dođe ne znate šta biste pre sa njim uradili i kako ga potrošili. Upravo koristim deo svog slobodnog dana za pisanje ovog teksta. Konačno je i to došlo na red.

Proteklih godina kako nisam bila u radnom odnosu zaboravila sam kako to izgleda, ali od septembra se podsećam, polako ali sigurno.

Ko prati blog i stranicu, verovatno je primetio da sam neaktivna. Neki su mi slali poruke na Fb-u da pitaju šta je sa mnom, što me nema. Hvala im što misle na mene🙂

Evo, sada znate. Iz nekih ličnih razloga sam poželela da opet radim. Znate ono, ustajanje svakoga dana, posao, plata i tako to. Na početku nisam bila sigurna hoću li izdržati, ali  jednostavno naviknete na novi ritam i pokušavate da se uskladite. Sada, nakon više od dva meseca mogu reći da sam zadovoljna kako sve to u paketu izgleda. Jeste da nemam vremena za neke aktivnosti kao pre, ali malo sam promenila listu prioriteta i to je to. Idemo dalje.

Heklanje i dalje ostaje moja ljubav, samo mi porudžbine više nisu u prvom planu. Da budem iskrena, malo mi je dosadilo da radim ono što drugi od mene traže. Želim da radim nešto za svoju dušu, po trenutnom osećaju i inspiraciji. Tada baš uživam, a moram priznati da poslednje tri – četiri godine to sebi nisam priuštila, jer sam mahom radila ono što su drugi bili spremni da plate, sviđalo se to meni ili ne. Pošto mi sada novac od heklanja nije neophodan za rešavanje nekih svakodnevnih stvari i popunjavanje kućnog budžeta jer za to imam platu, tokom zime ću se posvetiti stvaranju prolećne kolekcije po mojoj volji, kao i pripremanju materijala za novu internet stranicu … nek’ ide život!

Što se tiče priče o kreativnom prostoru…on je tu i dalje… spreman da primi najavljene goste, bilo kojeg dana ( kada se dogovorimo )  od 17h, da se družimo, razmenjujemo iskustva, predivo, da odmaramo mozak od svakodnevnih obaveza, da pijuckamo čaj ili kafu…jednom rečju bilo bi to moderno prelo😀

Telefon za kontakt je i dalje  064 4312 942  sa napomenom da je najbolje da pošaljete sms pa ću Vam se javiti, ili da zovete nakon 16h  jer mi je priroda posla takva da na telefon samo bacim pogled jednom do dva puta u toku radnog vremena.

Vas koji mi šaljete elektronsku poštu sa pitanjima vezanim za plasiranje radova ili heklanje, molim da budete strpljivi, jer nisam u mogućnosti da vam na njih odgovorim odmah jer imam bitnijih obaveza i treba malo vremena da i to dođe na red.

Do nekog narednog slobodnog dana, želim Vam zdravlja, ljubavi i veselja😉

potpis

 

 

 

Iglalište petkom :)

Ne znam kako vama, ali meni je  valjda zbog dece i polaska u školu, 1. septembar vreme za novu sezonu. Ovih dana sam malo sređivala predivo i shvatila da dugo nisam ništa novo kupovala od materijala, jer nisam ni imala potrebe valjda. Namnožilo se kojekakvih konaca, ne znam kada ću i za šta da ih koristim. Tako mi je u pauzi između psovanja, kijanja koje izazivaju fine čestice prediva kada se razlete svuda po prostoriji, odvajanja i klasifikovanja po boji, materijalu, debljini, palo napamet da se od septembra malo aktiviramo.

Ne znam zašto odredih petak predveče da bude termin za druženje nas sestara po igli, ali kada sam shvatila da je to za tri dana, brzinski sam napravila plakat.

Plakat

Znači, ako ne znate šta raditi petkom predveče, a volite ručni rad, štrikate, heklate ili bar imate želju da naučite, ponesite predivo, igle i dobro raspoloženje…i dođite na igLalište!

Ako nemate predivo i igle…nema veze, ponesite samo volju i dobro raspoloženje i dođite bez brige… ima kod nas svega🙂

Eh, da. Ako imate višak knjiga koje ste pročitali i ne znate šta sa njima, možete ih poneti da obogatite ovaj skromni čitalački kutak koji je nastao od knjiga kojih smo se odrekli moji ukućani i ja.

Prvobitna je ideja bila da na trotoaru ispred naše radionice bude ona kućica – ormarčić sa knjigama, ali nekako nisam bila optimistična da bi to preživelo, pa smo knjige složili na jednu policu😉
Ko prvi dođe u naše prostorije i donese bar jednu knjigu ( i pozove se na ovaj članak ) , na poklon će dobiti ovog žapca mučenika izbečenog, opuštenog jezika,  kojeg smo spljeskali u knjizi😀

biblioteka

Moonshine so fine – mnogo dobra rakija :)

13427997_987735768001190_8417766901011818388_n

Oni koji me poznaju, znaju da se kunem u tatinu domaću rakiju i da godinama unazad sve boljke lečim njom🙂

Šalu na stranu, zaista mislim da jedna ( čitaj slovima J E D N A ) čašica dobre domaće rakije dnevno nikako ne može da odmogne. E, sada, što naš čovek ne zna za granicu i što nikako da se nauči najvećoj životnoj umetnosti , a to je umerenost, to je za neku drugu priču.

Da se vratimo na dobru domaću rakiju.

Kao što rekoh, mislila sam da je moj pokojni otac to radio kako treba. Svako ko je probao rakiju koju je on pravio, rekao je da je sjajna. Mislila sam, da ponekad, kada je voće manje slatko, nije greh dodati mu i mali procenat šećera… A onda sam na uličnoj izložbi u Čika Ljubinoj upoznala Luku i sa njim započela razgovor o rakiji. Na moje spominjanje šećera je rekao : „Kakav bre šećer? To onda nije prirodno. Za mene, to je kraj priče!“  Iako je te reči izgovorio prilično odsečno, nisam bila ni uvređena ni ljuta, jednostavno sam baš zbog tog načina na koji je izgovorio tih par rečenica shvatila da čovek zna šta priča i da je to tako jer tako treba da bude. Tačka. Da bi rakija bila 100%  prirodna u voće se ne dodaje ništa. Tačka.

Elem, nakon par dana doneo nam je Luka litar kajsijevače na degustaciju.

Najpre sam se zaljubila u pakovanje. Boca sa finom etiketom i šarmantnom leptir mašnom karo dezena koja podseća na kafanu i čuvene karirane stolnjake, izmami vam osmeh.

A u divnom pakovanju, mnoooogoooo dobra rakija🙂

Moonshine so fine

Miris vam ne mogu opisati. Ne sećam se da sam skoro pila rakiju sa tako intenzivnim mirisom voća. Imala sam utisak da mirišem tek ubranu kajsiju.  Ma fenomenalno! Saznala sam da je miris najintenzivniji na određenoj temperaturi. Ukus je vrhunski. Pitka. Klizi niz grlo. Za moj ukus je malo jača, ali ja sam uvek bila iščašena po tom pitanju i to što ja volim slabiju rakiju ne znači da to tako treba😀 Sve u svemu, mnogo dobra rakija koju od srca preporučujem.

Ako niste ljubitelji rakije, Lukina lepša polovina Nataša zadužena je za neke druge proizvode, takođe potpuno prirodne. Ima tu svačega lepog. Likerčići, džemovi, slatka… za svačiji ukus po nešto.

13310477_976370985804335_6171716759902725808_n

Ono što me je oduševilo kod ovih ljudi je činjenica da su život u gradu zamenili životom na seoskom domaćinstvu. Samo to je dovoljno za poštovanje. Sve ostalo što ova divna porodica radi je samo bonus🙂

Na njihovoj Fb stranici koju sam već linkovala, videćete kako nastaju neki proizvodi, puno fotografija i snimaka sa lica mesta, nema laži, nema prevare😉

Pored toga što se bave uzgojem voća i povrća i od njega prave raznorazne fine proizvode, ova porodica pravi još neke interesantne stvari kojima možete oplemeniti prostor u kojem živite.

Interesantne lampe, čiviluke i još štošta, možete videti na Fb stranici RuralnoUrbani oplemenjivači enetrijera

13781807_1834597946764024_192891287740373247_n

 

Zanimljivo je to što su kuke, grabulje, potkovice, brave i ostali metalni delovi ovih kompozicija iskopani tokom radova u bašti i prilikom sređivanja dvorišta. Svaki taj metalni deo, nekada korišćen, davno zaboravljen, bačen i pokriven slojem zemlje, čekao je da bude iskopan, očišćen, lakiran i upotrebljen…kao ova grabulja koja drži čaše. Ludo i interesantno🙂

Za kraj bih dodala da sam vrlo zahvalna univerzumu što je moje puteve ukrstio sa putevima ovih vrlo inspirativnih i zanimljivih ljudi, čija životna priča odiše optimizmom, verom i borbom za prave vrednosti.  Nije sve tako crno!  Ovaj svet je pun divnih ljudi, zaista😉

 

 

 

Prodajna izložba rukotvorina u Čika Ljubinoj – neprocenjivo iskustvo

Dugo nisam pisala i nemam pojma koji je razlog za to.  Verovatno nisam imala šta pametno da kažem, a više verovatno je da mi je pisanje bilo nisko na listi prioriteta, pa nije došlo na red do sada. Ovih dana ću nadoknaditi višemesečno ćutanje. Potrudiću se da ne budem suviše opširna, ali ne znam hoće li mi poći za rukom, jer koliko god su mi se utisci slezali nakon dve nedelje provedene na ulici, nemoguće je sažeti ovo iskustvo u kratak tekst, pa verujem da će ih biti nekoliko.

U ovom tekstu biće nekih uopštenih informacija koje će biti od pomoći onima koji nisu do sada imali iskustvo sa uličnom prodajom i ovakvim tipom izlaganja.

Većinu vas koji se bavite ručnim radom, a imate nameru da prodajete negde, najviše zanima jedna stvar, a to je: kako ide prodaja.  Iz iskustva ću vam reći da je to jedno od najglupljih pitanja koje možete postaviti nekome, jer iz njegovog odgovora nećete saznati ništa što će vama konkretno biti od koristi.

To da li nekome ide dobro ili ne ide nema apsolutno nikakve veze sa vama. To što njemu ide, ne znači da će ići vama i to što je neko propao i nije zadovoljan ne znači da će se isto desiti vama. Svako je priča za sebe. Bitno je da čvrsto verujete u ispravnost toga što radite i budete uporni i istrajni.

Prodaja zavisi od više faktora:  od proizvoda koji se prodaje, od toga kako ste taj proizvod izložili, od cene, od strukture ljudi koji tog trenutka prolaze ulicom, od toga kako su se stvari i događaji složili tj. od onoga što neki nazivaju srećom. Na ulici jednoga dana pazar može da bude 0, a narednog dana 5000, nema pravila. Rezultate sumirate tek na kraju perioda koji ste odredili za učešće na izložbi.

Ono što treba da znate i čega bi trebalo da se pridržavate ako želite da izlažete na ovakvom tipu prodajnih izložbi su neke stvari koje sam primetila da uspešni izlagači praktikuju. Uspešnim izlagačima smatram one koji su godinama prisutni na raznoraznim manifestacijama i koji su redovni u tome, skoro pa bez pauza između izložbi.

Kada krenete na uličnu prodaju, morate imati veliki najlon ili ciradu kojom ćete zaštititi tezgu i radove u slučaju da padne kiša.  Takođe, obavezno pitajte organizatora da li uz tezgu dobijate stolicu ili je vi donosite da ne biste prestajali ceo dan kao ja jer sam podrazumevala da se uz tezgu dobija i stolica. Ništa se ne podrazumeva, očigledno.

Šta treba da znate, posebno ako nemate nikakvog iskustva.

  •  fokusirajte se na jedan do dva proizvoda i usavršite njihovu izradu
  • uradite brdo varijacija i kombinacija da imate što više boja, veličina, modela. Znači, ako radite kape, uradite 100 kapa, ako radite torbe uradite što više modela.  Iz iskustva tvrdim odgovorno da je najgore kada šarate ( kao ja😀 ) i kada imate od svega po malo. Tada u stvari nemate ništa konkretno, a to otežava prodaju.
  •  Ako nekoga interesuje to što ste izložili, on će prići vašem štandu, a što je više modela veća je verovatnoća da će pronaći nešto što mu se dopada i što mu odgovara.  Znači, količina!
  • Nikada ne šetajte od izlagača do izlagača da biste videli kako konkurencija posluje i sa namerom da sutra počnete da pravite iste proizvode jer ste primetili da je to „unosno“.  To je ružna osobina koju niko ne ceni.
  • Poželjno je da na ovakvim manifestacijama ni sa kim ne delite štand ili ako delite da vam radovi budu srodni i čine jednu smislenu celinu kada ih izložite, mada i dalje mislim da je najidealnije kada imate dovoljno stvari da popunite tezgu sami. I ovo kažem iz iskustva.
  • Kada izlažete u centru grada vrlo je bitno da imate bar elementarno znanje engleskog, jer je ovaj deo grada pun stranih turista.
  • Cena tezge dimenzija približno 180cm x 90 cm je 2200 dinara dnevno, na ovoj lokaciji ( Čika Ljubina ).

 

Što se organizatora tiče, potvrdila sam još jednom da oni izložbe gledaju isključivo kroz zaradu.  Ako postoji šansa da izlagače natrpaju jedno na drugo, samo da bi napravili mesta za još nekoga, uradiće to bez puno razmišljanja. Nemojte da živite u zabludi, deluje kao da vama izlaze u susret, a u stvari sve što rade rade zarad sopstvenog ineteresa. Tačka. Ne zanima ih kako ćete da funkcionišete, kao ni na šta će da liči celokupna postavka izložbe, kao ni ko će sa kim da deli štand…zabole ih što sve liči na Cirkus Kolorado, bitno je da oni profitiraju. Opet tačka. Kraj priče o organizatorima.

Da, još samo da dodam da je razlika između organizatora samo u tome što neki insistiraju još uvek da se na ovakvim manifestacijama prodaju isključivo rukotvorine.  Da, ima i onih drugih, onih koji među izlagače puste prodavce polovne garderobe ili onih koji preprodaju kineske stvari. I ovo pričam iz iskustva, što svog što nekih ljudi koji su iz ove priče. Plus za organizatora ove manifestacije je u tome što je okupio proizvođače, a ne preprodavce.

I dalje živim u nadi da ću uspeti da okupim dovoljan broj upornih i energičnih ljudi, spreminih da timski rade radi ostvarenja zajedničkih ciljeva, sa kojima ću jednoga dana organizovati neku izložbu po našoj meri i za našu dušu.  Valjda će se i za to steći uslovi jednoga dana.

Što se mene tiče, ove dve nedelje na ulici je neprocenjivo iskustvo.  Na izložbu sam krenula ne sa namerom da se ubijem od prodaje, jer nisam ni imala lager, već da učim i skupljam iskustva i vrlo sam zadovoljna ishodom.

U priču sam ušla sa nekoliko žena jer kao što već rekoh uglavnom radim porudžbine i nemam dovoljno radova da samostalno izlažem. Svaka kombinacija sa više od dve osobe ne može da funkcioniše kako treba, osim ako niste razradili plan u sitna crevca i definisali obaveze svakoga ponaosob. Ja nisam to uradila i rezultat je bilo nezadovoljstvo time kako je čiji rad izložen, da li se nešto prodalo ili nije,  odustajanje jedne od žena, kao i činjenica da sam od 13 dana izlaganja 3 dana bila na ulici od 9 do 15h, a 10 dana od 9 do 21 h jer je svako imao nešto bitnije nego da sedi iza tezge ceo dan.  Mislim da sam konačno naučila kako ću se organizovati i raditi dalje.  Nije problem bio u drugima, problem je moj pristup koji će se od sada definitivno promeniti.

Zahvaljujući boravku na ulici u centru grada shvatila sam koliko razumem engleski, ali koliko ne umem da ga govorim. Nije to ništa čudno ako se uzme u obzir da sam u školi učila francuski i ruski, ali nije ni opravdanje za neznanje. Odlučila sam da ovo promenim i krenem na neki kurs čim se steknu uslovi🙂

Na kraju, zahvaljujući ovoj izložbi, upoznala sam neke ljude koji su mi ulepšali „uličarenje“ i učinili ga zanimljivijim. Gledajući ih i slušajući puno sam naučila i zahvalna sam na tome. Neki su zaslužili da im posvetim posebne tekstove, tako da ću ih predstaviti narednih dana, pa pratite dešavanja ako vas interesuje da upoznate neke interesantne ljude i vidite šta oni rade.

Ako vas zanima kako je išla prodaja…pa…neću da se žalim. Nisam u novčanom minusu, ali više bih zaradila da sam sa slušalicama na ušima išla da nekome sređujem stan ili peglam veš recimo. Ali, kao što rekoh, škola koja se prođe, nema cenu zaista😉

Na fotografiji na početku teksta, vide se filcane ogrlice i heklani hvatači snova koje uz još neki interesantan nakit izrađuju i prodaju sestre Snežana i Slavica. Njihova tezga je tokom avgusta  preko puta  Costa Coffee ( Čika Ljubina 9 ) pa navratite do njih ako ste u prolazu😉