Kuda plovi ovaj brod ?

41293934

Pišem ovo jer sam još uvek pod utiscima koje su na mene ostavili roditeljski sastanci kojima sam sinoć prisustvovala, kao i razgovori sa drugim roditeljima.

Tema možda nije povezana sa heklanjem, ali mislim da sam davno odlutala kada je tematika bloga u pitanju, a svakako je nešto što se tiče mene i moje okoline, pa da ispalim, dok se ne predomislim.

Elem, kao roditelj troje dece koja pohađaju istu osnovnu školu, uglavnom sam zbog organizacije roditeljskih na nivou škole, prinuđena da kod jednog deteta iz nižih razreda ne odem na sastanak, jer da se kloniram ne mogu, a sastanci su uglavnom u vreme kada je muž na poslu ili radi privatno.  Tako ja sinoć odlučih da ne odem na sastanak kod prvačića, jer se često viđam sa učiteljicom, pa odem kod četvrtaka.

Priču o uspehu koji su učenici postigli tokom klasifikacionog perioda uglavnom prespavam, jer me ocene ne zanimaju mnogo i po meni nisu merilo znanja, ali o ocenama i kriterijumima ne bih sada dužila, o tome ću možda nekom drugiom prilikom.

Ono što me je trglo i razbilo monotoniju roditeljskog sastanka  je priča o novoformiranom timu na nivou škole, a to je tim za borbu protiv nasilja.  U okviru tog projekta, nasilje je definisano kao svaki  oblik ponašanja koji ima za cilj namerno nanošenje psihičkog ili fizičkog bola drugome.

Zblanula sam se kada je učiteljica rekla da ima nekoliko kandidata koje će ona verovatno prijaviti. A ja živela u zabludi da toga u našem razredu nema, u zabludi da znam tu decu ( većinu poznajem još od vrtića ) , da znam roditelje… kad ono „moša“ . Ne znam o kojoj deci se radi, jer učiteljica nije želela da imenuje, ali vremenom će i to isplivati.

Nakon toga odem na roditeljski kod sedmaka, opet priča o uspehu, o tome kako su kolektivno popustili, pubertet, ludilo i druge bajke i naravno krete priča o njihovom ponašanji i međuodnosima.

I tu naravno isplivaše problemi, beše tu i neki dečko imenovan, počeše roditelji sa svojim pričama,  a ja kao da sam sa Marsa pala, pojma nemam o čemu se radi, jer moje dete nikako nije iz te priče. Ustvari ni jedno od moje dece nije iz te priče, ni ono najstarije muško koje sada u zubima može da me ponese ni ovi mlađi ženskaći.

Onda nakon jedva preživljenog roditeljskog, popričah sa drugaricom čija je devojčica šesti razred, a žrtva je vršnjaka – zlostavljača. Neću pričati o problemu, svakako sam zgranuta, ali sam još više zgranuta time što sam čula kako se roditelji odnose prema takvim stvarima i kakvim se rečnikom ti roditelji služe na sastancima. E, onda mi je sve bilo jasno!

U suštini se cela priča svela na to da sa decom treba pričati kada dođe do takvih stvari.Pazi, treba pričati, ma nemoj!

Ako jedno pričaš, a drugo radiš, nema puno vajde od te priče. Deca slušaju, ali više gledaju i upijaju kao sunđeri. Ne treba deci mnogo pričati , ako rastu u okruženju u kojem im svojim ponašanjem pokazujete kako treba da se odnose prema ljudima i svetu oko sebe.
Boli dragi moji roditelji, znam, ali ako su vam deca nasilna, bezobrazna, bezobzirna i nevaspitana, razmislite zbog čega su takva. Kako vi rešavate konflikte i kako se vi odnosite prema ljudima koji nisu vaši istomišljenici, koji su drugačiji ? Kako se odnosite prema okolini?  Kakvu poruku šaljete svojim ponašanjem?

Ma jok bre, nisu krivi roditelji, kriva je država i društvo i tamo neko drugi. Kriva je škola što nam ne vaspitava decu.

Kriva je škola – što nam zbog tupavog sistema školstva deca izlaze bez elementarnog znanja.

Što deca ne znaju da reše zadatak ako su u odnosu na zadatke koje su uvežbali promenjeni brojevi ili redosled reči.

Kriva je škola što se gradivo samo „prejaše“ a od nas roditelja se očekuje da sedimo i radimo sa decom.

Škola treba da uči – a roditelji da vaspitavaju, i da svojim primerima i kompletnim načinom života pokažu deci kako treba da se ponašaju i koje su prave vrednosti u životu. Kada to ukapiramo, neće nama trebati timovi za suzbijanje nasilja u nižim razredima osnovnih škola. Kako je krenulo, imaćemo mi te timove na nivou vrtića.

Kuda plovi ovaj brod pun ludaka, bez kapetana i sa pokvarenim kompasom? Nisam pametna…

Za kraj, malo muzike…

 

 

 

 

 

Advertisements

6 thoughts on “Kuda plovi ovaj brod ?

  1. Ja nemam decu, pa možda i moje mišljenje nije validno, ali moram da iznesem ono što jesam primetila.
    Deci se mnogo toleriše i mnogo dopušta. Počevši od rečnika, odgovaranja, busanja- tako da kažem, do činjenice da vala umeju i ruku da dignu na ne samo mamu ili tatu, već na sve.
    Ove dve stvari su u moje vreme (isto ono u kojem su odrastali roditelji pomenute dece, da se razumemo, mi smo generacija) bile strogo zabranjenje. Mislim, ne znam da li koristim dobru reč, zabranjeno- nama to nije ni smelo da padne na pamet…
    Ok, opet kažem, možda mi jesmo bili previše na „uzici“, ali kada pogledam šta je ovo novo vreme donelo, vala mislim da je možda i tako bolje.
    Doduše, i u moje vreme je bilo „nasilja“… Potuku se par njih, posle škole (naravno) i sutra dan, nikome ništa. Bilo je vala i verbalnog nasilja. Što mislim da je bilo mnogo gore, ali nije niko dizao toliku galamu i prašinu, nekako je to bilo deo odrastanja, tako da kažem.

    • Donekle si u pravu.
      Ipak, mislim da ne treba držati decu na tako kratkoj „uzici “ , ali im svakako treba posvetiti puno pažnje i graditi sa njima odnos pun poverenja i poštovanja.
      Takođe im i svojim ponašanjem dajemo primer. Mnogo toga deca prepišu od nas, a da ni mi ni oni toga nismo ni svesni…

  2. Sigurno je da porodica snosi velku odgovornost za vaspitanje i ponašanje dece, ali je pitanje koliko su roditelji svesni toga KADA počinje to vaspitavanje. Za neke, dete nikad nije dovoljno veliko da se sa tim počne, iako se zna da veliki deo „posla“ završavamo sa navršenih 5 godina deteta. Sve ostalo je „nadogradnja“. U prevodu : šta si uradio do polaska u školu – uradio si, posle ili možeš da to lepo „upakuješ“ ili da se „pozdraviš“. Da ne pametujem mnogo evo par primera kako počinje sa pogrešnm vaspitavanjem deteta:
    – Kada prvi put ( oko šestog meseca života deteta) udari nekoga po licu, to se obično završi sa smehom odobravanja, kreveljenjem tipa “ sad će mama da plače“, ili pohvalom “ kako ima tešku ruku“….. ma….vratite mu istom merom. …svakim put sve jače…posle 4-5 puta više mu neće pasti napamet.
    – Prva psovka se uvek završava sa smehom odobravanja okoline il onim „Ajde, kako ti ono kažeš? Šta je baba? Gde ujka da ide?“ Ma,….odmah sasecite to u korenu, a ljudima koji potenciraju ovakvo ponašanje vrlo otvoreno, kratko i jasno dajte do znanja da tako vaspitavaju svoje dete, a Vaše je Vaša odgovornost. Pri tom ustanite, nađite se između deteta i date persone, budite vrlo kratki, jasni, odsečni, uzmite dete za ruku, odvedite ga na stranu i JASNO bez uvijanja mu objasnite šta bukvalno znači određena psovka. Problem je što deca ne shvataju šta to znači. Kada shvate…teško ih je naterati da to ponove.
    – U to vreme se obavezno „momčini“ daje pivo ili se uči boksovanju, rvanju i sličnim borilačkim veštinama…..ma….upravo Vam neko od deteta pravi budućeg nasilnika sklonog alkoholu. Da li treba reći šta treba uradit ?
    Tako počinje, a kako se završava?…..sve zavisi od Vas. ZA DECU MORATE UVEK IMATI VREMENA, ako Vam to manjka….odustanite od ideje da budete roditelj, jer to nije igranje. Igrajte se sami sa sobom !!!!

    • Ma, ti kada kažeš – rekla si! Amin!
      I ja sam sinoć konstatovala da deca i u 10 i u 13 godina treba uveliko da budu vaspitana, a ne da se o tome razmišlja u trenutku kada nešto krene po zlu.
      Jedno je jasno, žanjemo ono što smo posejali.

  3. Ja sam ih odnegovala troje i roman mogu da napisem o skolstvu,nasilju medju decom.Od toga da su sva deca slatka nema ni govora.Deca su ogledalo svojih roditelja a roditelja ima od sorte.Ja samo mogu da vam ispricam priču moje majke koju svima prepričavam.Vratila se sa pijace pod stresom.Videla je decaka od desetak godina koji je šutirao majku,udarao,psovao na sred pijace.Prišao mu jedan seljak ,stari covek sa štapom i zaustavio ga tako što mu je gurnuo štap u ruke.Rekao mu je :“Uzmi sine štap i udri je ,da te ne bole ruke i noge,udri je sine i jer ona i onako nije zaslužila da živi!“

    • Cale, hvala na komentaru.
      Slažem se sa tim da su deca ogledalo roditelja, a priča tvoje majke je zaista potresna i na takve događaje često nemam komentar jer ne znam šta bih pametno rekla…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s