Moonshine so fine – mnogo dobra rakija :)

13427997_987735768001190_8417766901011818388_n

Oni koji me poznaju, znaju da se kunem u tatinu domaću rakiju i da godinama unazad sve boljke lečim njom 🙂

Šalu na stranu, zaista mislim da jedna ( čitaj slovima J E D N A ) čašica dobre domaće rakije dnevno nikako ne može da odmogne. E, sada, što naš čovek ne zna za granicu i što nikako da se nauči najvećoj životnoj umetnosti , a to je umerenost, to je za neku drugu priču.

Da se vratimo na dobru domaću rakiju.

Kao što rekoh, mislila sam da je moj pokojni otac to radio kako treba. Svako ko je probao rakiju koju je on pravio, rekao je da je sjajna. Mislila sam, da ponekad, kada je voće manje slatko, nije greh dodati mu i mali procenat šećera… A onda sam na uličnoj izložbi u Čika Ljubinoj upoznala Luku i sa njim započela razgovor o rakiji. Na moje spominjanje šećera je rekao : „Kakav bre šećer? To onda nije prirodno. Za mene, to je kraj priče!“  Iako je te reči izgovorio prilično odsečno, nisam bila ni uvređena ni ljuta, jednostavno sam baš zbog tog načina na koji je izgovorio tih par rečenica shvatila da čovek zna šta priča i da je to tako jer tako treba da bude. Tačka. Da bi rakija bila 100%  prirodna u voće se ne dodaje ništa. Tačka.

Elem, nakon par dana doneo nam je Luka litar kajsijevače na degustaciju.

Najpre sam se zaljubila u pakovanje. Boca sa finom etiketom i šarmantnom leptir mašnom karo dezena koja podseća na kafanu i čuvene karirane stolnjake, izmami vam osmeh.

A u divnom pakovanju, mnoooogoooo dobra rakija 🙂

Moonshine so fine

Miris vam ne mogu opisati. Ne sećam se da sam skoro pila rakiju sa tako intenzivnim mirisom voća. Imala sam utisak da mirišem tek ubranu kajsiju.  Ma fenomenalno! Saznala sam da je miris najintenzivniji na određenoj temperaturi. Ukus je vrhunski. Pitka. Klizi niz grlo. Za moj ukus je malo jača, ali ja sam uvek bila iščašena po tom pitanju i to što ja volim slabiju rakiju ne znači da to tako treba 😀 Sve u svemu, mnogo dobra rakija koju od srca preporučujem.

Ako niste ljubitelji rakije, Lukina lepša polovina Nataša zadužena je za neke druge proizvode, takođe potpuno prirodne. Ima tu svačega lepog. Likerčići, džemovi, slatka… za svačiji ukus po nešto.

13310477_976370985804335_6171716759902725808_n

Ono što me je oduševilo kod ovih ljudi je činjenica da su život u gradu zamenili životom na seoskom domaćinstvu. Samo to je dovoljno za poštovanje. Sve ostalo što ova divna porodica radi je samo bonus 🙂

Na njihovoj Fb stranici koju sam već linkovala, videćete kako nastaju neki proizvodi, puno fotografija i snimaka sa lica mesta, nema laži, nema prevare 😉

Pored toga što se bave uzgojem voća i povrća i od njega prave raznorazne fine proizvode, ova porodica pravi još neke interesantne stvari kojima možete oplemeniti prostor u kojem živite.

Interesantne lampe, čiviluke i još štošta, možete videti na Fb stranici RuralnoUrbani oplemenjivači enetrijera

13781807_1834597946764024_192891287740373247_n

 

Zanimljivo je to što su kuke, grabulje, potkovice, brave i ostali metalni delovi ovih kompozicija iskopani tokom radova u bašti i prilikom sređivanja dvorišta. Svaki taj metalni deo, nekada korišćen, davno zaboravljen, bačen i pokriven slojem zemlje, čekao je da bude iskopan, očišćen, lakiran i upotrebljen…kao ova grabulja koja drži čaše. Ludo i interesantno 🙂

Za kraj bih dodala da sam vrlo zahvalna univerzumu što je moje puteve ukrstio sa putevima ovih vrlo inspirativnih i zanimljivih ljudi, čija životna priča odiše optimizmom, verom i borbom za prave vrednosti.  Nije sve tako crno!  Ovaj svet je pun divnih ljudi, zaista 😉

 

 

 

Advertisements

Srećan nam početak

IMG_0504

Septembar, iako pri kraju kalendara, meni je oduvek bio sinonim za početak. Početak nove školske godine, povrataka na posao, početak novih sezona u pozorištima, mesec svadbi kada mladi ljudi započinju zajednički život…
Septembar je mesec u kojem lagodne momente koje sa sobom nosi leto gurnemo u drugi plan i puni energije krećemo u nove radne pobede.
Možda baš zbog toga nije slučajnost što su se neke stvari iako ranije očekivane, desile baš u septembru.
Kako god bilo, ozvaničena je moja dugogodišnja želja da Unikatea bude mesto gde se rađa i dešava nešto lepo, jedinstveno, kreativno, puno pozitivne energije, gde se družimo, volimo, smejemo se i plačemo zajedno, sarađujemo, razumemo, kritikujemo, učimo i stremimo ka zajedničkom cilju i ostvarivanju snova.
Hvala mojoj porodici koja me trpi i podržava do besvesti i hvala „mojim devojkama“ i „sestrama po igli“ koje su tu, spremne da se krčkaju u istom loncu sa mnom 🙂
Drage moje devojke, srećan nam početak! Da znate da sada ispijam tatinu domaću gromovaču, za naše buduće uspehe, za zajednička putovanja, za sajmove u inostranstvu, za heklanje na Tasosu i za sve što nam padne napamet 😀
Dragi svi, do kraja meseca selimo radionicu na novu lokaciju, o čemu ćete blagovremeno biti obavešteni 😀

I ne može mi ništa ovo muljavo vreme…because I’m happy 😀

Moja vršnjakinja – Slavica Bagat

slavica

Slavica je moja drugarica iz detinjstva. Rođena je kao i ja, 1973. godine, a u naš dom je stigla godinu-dve kasnije. Bila je sastavni deo mog života i od kada znam za sebe, znam i za nju.
Dok sam bila mala, bilo mi je strogo branjeno da joj prilazim, mada sam krišom volela da otvorim vrata kabineta i iz pregradice izvadim male, crne šablončiće nalik na žetone. Uh, to mi je bila omiljena igra, da ih vadim iz kutije i ređam po podu, a onda ponovo ubacujem u duboku kutiju sa uzdužnim pregradicama. I tako u krug, sve dok me ne vidi mama i ne uzme mi igračku, a ja budem srećna ako prođem bez prekora.
Kasnije, kada sam malo porasla, često sam stajala mami ili tati iza leđa dok su sedeli za mašinom i nešto šili. I dalje mi je bilo zabranjeno da joj prilazim. Prvi put sam uz njenu pomoć napravila haljinicu za lutku, kada sam bila četvrti razred osnovne. Naravno da sam to uradila kada tata i mama nisu bili u kući, a kako drugačije. Kasnije sam se odvažila, pa sam sebi skraćivala garderobu ili šila neke jednostavnije stvarčice.
Kada sam se udala, ona je pošla sa mnom. Teške su bile te godine kada sam rodila sina i ona mi je puno značila. Neke dečije jastučnice koje sam tada šila uz pomoć moje Slavice i dan danas čuvam. Vremenom sam je sve manje koristila, uglavnom samo da nešto prišijem. Kasnije se i razbolela, a ja bezobraznica nikako nisam nalazila vremena da je odvedem kod doktora. Stajala je bolesna dve godine, mukica, dok je pre neki dan muž nije odneo u Bagatov servis da je malo pregledaju.
Smejala sam se kada sam čula da je majstor rekao da je bio crn, kao da je iz rudnika izašao. Nije mogao da veruje da mašina nije videla servis 40 godina. Ne računam to što je ponekad bila čišćena četkicom tamo gde sam mogla da dohvatim i podmazivana povremeno mašinskim uljem.
Slavica je detaljno pregledana, očišćena, zamenjeni su joj neki sitni delovi i vratila se kući kao nova. Reče „doca“ da smo mirni narednih 30 godina 🙂
Sva srećna sam joj noćas našla novo mesto u radionici i odmah prišila neke otšivene dečije stvarčice, da se malo obe vratimo u formu. Slavica više ne kašljuca, sada prede kao mačka, onako fino i ravnomerno, ma milina jedna.

slavica1

Nadam se da ćemo se nas dve još dugo družiti, a uskoro će se druženju priključiti i moja ćerka Teodora, koja je rešila da upiše Školu za dizajn tekstila, smer – dizajn odeće, tako da će joj Slavica dobro doći na početku učenja. Unapred se radujem što ću uz nju puno toga naučiti. Tako da, Bože zdravlja, od septembra krećem u školu 😀

Nemojte misliti da ću zbog druženja sa Slavicom zapostaviti heklanje, naprotiv, baš će se odlično dopunjavati heklanje i šivenje.
Trenutno heklam više stvari uporedo. Moram se pohvaliti da sam prevazišla strah i počela da savladavam neke jednostavnije šeme. Sve se može kada se hoće.
Započela sam jedan šal sa jednostavnom, ali lepom mustricom. Predivo sam kupila prošle godine, u pitanju je neki tanak pliš i mnogo je fino i mekano pod rukom. Šalče heklam svakoga dana pomalo, neopterećujuće, kada stignem, završiću ga do proleća valjda.
Evo, da virnete i vidite kako izgleda. Meni se dopada, a vama?

šalmustrica

Ljubav je zakon…

konfučije

Istina je. Znam. Jer ne radim već 5 godina. Prestala sam da radim ono što ne volim, ali sam počela da provodim više vremena sa decom i otkrila ljubav prema ručnom radu.
Žao mi je što ne mogu reći da sam kao dete volela ručne radove i kako me mama naučila da heklam još kada sam bila mala.
Istina je da sam znala da štrikam ( osnovni bod ) i da sam naučila da vezem. Jedini moj ručni rad bio je peškir za devera koji sam vezla pred udaju i gunđala sam dok sam to radila, jer je moja mila mati izabrala najveći mogući motiv cveća koji postoji, a ja morala da vezem i konture i da punim unutrašnjost cvetova. Sve to je trajalo svetlosnu godinu i užasno me nerviralo. Posle toga, ništa slično nisam ni pipnula.
Istina je i da je moj deda, tatin otac, bio vrsni majstor – ćurčija, da obe tatine sestre znaju sve ručne radove perfektno, da je deda preneo stricu neke tajne zanata, ali o tome ću pričati nekom drugom prilikom. Sada, samo pominjem, da te sklonosti ka ručnom radu ima zapisane negde u nekom genetskom kodu mojih predaka i da se nekim čudom ta ljubav rodila i u meni.
Mnogo sam zavolela i igle i konce i sve što ima veze sa predivom, a najviše sam se posvetila heklanju, koje me neverovatno opušta, smiruje, veseli i zabavlja.
Ljubav je, sama po sebi, emocija koja najviše može da nas pokrene. Kada nešto volite ništa vam nije teško.
Meni nije teško, da dok moji ukućani spavaju, provodim sate i sate pored računara gledajući klipove na YouTube-u i pokušavajući da savladam neki bod.
Nije mi teško ni da kapu sa likom iz crtaća koju prvi put radim, ponekad radim danima, jer moram da postignem određeni izraz lica, a ako se meni ne dopadne ishod u stanju sam da param i radim iznova sve dok ne budem zadovoljna.
Nije mi teško ni da učim engleski, jer svako dobro uputstvo koje mogu da nađem na internetu nije na srpskom jeziku.
Nije mi teško ni da radim i kada nema porudžbina i kada nema novčane nadoknade za moj rad, jer tada radim za svoju dušu i za one koje volim, tada poklanjam od srca.
U stanju sam da sebi ne kupujem ništa od stvari koje većina žena voli, ali poslednji dinar iz novčanika ostavim u StGeorge-u kada kupujem predivo.
Iako mnogi kažu da Srbija nije mesto u kojem se može živeti od ručnog rada, ja ne mislim tako. Ima u ovoj našoj zemlji i uspešnih preduzetnika, nisu baš svi propali i pozatvarali svoje radnje. Ja ih vidim, iako se o dobrim stvarima malo priča. Uglavnom se kod nas veličaju i šire, kao zarazna bolest, kojekakve gluposti.
U svakom poslu naiđu teška vremena. Neki odustanu kada naiđu teškoće, oni drugi se trude da teškoće prevaziđu.

Tada je najizraženija ta ljubav prema poslu, jer samo vas ljubav ka onome što radite može nadahnuti da iznova smišljate rešenja i tražite načine da ostanete u igri i idete napred.
Ne radim proteklih godina, ja volim… i ljubav je jedini zakon koji priznajem.

Ovo je jedna od mojih omiljenih pesama, na malo drugačiji nčin  🙂