O cenama rukotvorina…

Ova tema je obrađena mali milion puta od strane mnogih koji se bave ručnim radom. I ja sam imala prilike da pišem o tome, ali kako sve češće dobijam poruke sa raznoraznim pitanjima ( od strane klijenata ili radoznalih kolega) na koja sam prinuđena da odgovaram pojedinačno, još jednom ću napraviti mali osvrt na cene ručnih radova da bih onima koje zanima koliko nešto kod mene košta bilo jasnije i da ne bih svakome ponaosob morala da objašnjavam.
Pre same priče o cenama, moraću da napravim i mali uvod jer i nas rukotvoraca ima više vrsta 🙂
Danas je sve više onih koji se bave ručnim radom. Neki su u tome vrlo uspešni i daju sve od sebe da napreduju i razvijaju se, neki tek počinju i misle da će istog momenta sve isprodavati i zaraditi lepe parice, neki to rade već godinama ali su ostali na istom nivou i dalje kaskaju i nezadovoljni su.
Činjenica je da će neko biti uspešan onoliko koliko truda uloži u to što radi, koliko je predan i posvećen i koliko je spreman da napreduje i usavršava znanje i veštine. Znanje se može sticati na raznorazne načine, uglavnom svega ima na internetu samo treba želje, volje i truda. Veštine se usavršavaju upornim radom i vežbanjem.
Kada kažem uspeh, mislim na ono što uspeh za nekoga predstavlja. Neko pod uspehom smatra puno prodatih stvari, nekome je uspeh kada se predstavi širem krugu ljudi, nekome je uspeh da mu izađe slika u nekom časopisu, a nekome je najbitnije lično zadovoljstvo i ispunjenost dok stvara.
Kojoj god grupi pripadali, svako od nas očekuje i neku novčanu nadoknadu za to što je uložio. To je tako normalno i tako ljudski, jer ako ništa drugo, svi smo dali novac za materijale koje koristimo pri radu i svi smo uložili trud i rad.
Kako i koliko neko ceni svoj rad vrlo je diskutabilno pitanje. Ako posmatramo iz ugla nekoga ko se bavi ekonomijom na formiranje cene utiče puno faktora ( cena materijala, cena reklamnog materijala – vizitke, flajeri, cena pakovanja, vreme izrade i cena radnog sata i raznorazni prateći troškovi ), a to je već viša matematika.
Ostajem pri tome da je svako slobodan da svojoj rukotvorini odredi cenu koju misli da treba.
Ono na šta bih stavila akcenat je razlika u cenama različitih rukotvorina koje kupcima izgledaju manje-više isto.
Konkretno, kao primer ću navesti dečije kape, jer je to ono što sam najviše izrađivala prethodne dve godine, ne zato što to najviše volim da radim, već zato što se to najviše tražilo od mene.

SLika broj 1 – Angry birds kapa ( izvor: Kupindo )

Angry-bird-kapa-50-53cm_slika_O_13216933

Slike broj 2 i 3 – Angry birds kape Unikatea

Angry Bomb 1

angry2

Na prvi pogled, ovde imate Angry birds kape za koje bi neko možda i rekao da su iste…

Kapa na prvoj slici košta 500 dinara.
Kapa na drugoj slici rađena je po porudžbini i koštala je 1500 dinara, a kape na trećoj slici po 1200 jer su nepostavljene.

Rekla bih da je kapa na prvoj slici izrađena od sintetike koja košta 130 dinara 100 grama ( u maloprodaji ).
Za kapu je utrošeno ne više od 100 grama prediva.
Pošto je vunica prilično puna, radi se debljom iglom ( 4mm) i vreme izrade je oko 3 sata ( meni bi toliko trebalo za ovakvu kapu ).

Kapa broj dva je rađena pamukom koji košta 104 dinara 50 grama ( u maloprodaji).
Za kapu je potrošeno malo manje od 200 grama ( oko 70 grama za „glavu“, isto toliko za postavu tj. unutrašnju kapu i ostatak za detalje i kike ).
Kapa je heklana iglom debljine 2mm kao i svi detalji koji su na njoj i unutrašnja kapa koja je umetnuta umesto postave. Vreme za izradu ove kape je oko 7 radnih sati.

Kada pročitate ovo, valjda će vam biti jasno odakle razlika u ceni za dva proizvoda koji se isto zovu, slično izgledaju, a potpuno su različiti.

Kada radim kape za decu, izbegavam da ih postavljam polarom jer je on sintetički materijal.
Takođe, izbegavam da predvostručim pamučno predivo i heklam debelom heklicom. Tako se radi brže, ali kapa je onda kruta i meni se to uopšte ne dopada i ne želim tako da radim.
Znači NE ŽELIM.
Tako ne radim ni za svoju decu, pa neću ni za prodaju. Lakše jeste, ali lepše nije.
Dečije kape radim duplo, heklam dve pamučne kape identične veličine ( samo različitim bodom ) koje umetnem jednu u drugu i tako ih opheklam. Rezultat je puna, topla, a mekana i rastresita kapa kod koje se iznutra ne vide konci, šavovi i čvorovi.
Takve kape izrađujem po ceni od 1300 – 1500 dinara zavisi od veličine.

KiticaMilena2

Žao mi je što će nekome ovo biti visoka cena za kapu i što će biti onih koji ne mogu sebi to da priušte, ali sa druge strane, neskromno ću reći da sam izradu ovih dečijih kapa dovela do vrlo zavidnog nivoa kada je kvalitet u pitanju, a trudim se i da estetski zadovolje moje visoke kriterijume pa na nekim likovima radim i po duplo više vremena, tako da smatram da je cena više nego pristojna.
Sa druge strane, ima i manje kvalitetnih kapa po daleko višoj ceni, ali na tezgama u Knez Mihailovoj recimo, ali morate shvatiti da zakup tezge tamo puno košta, pa tako i cena kape mora da prati taj dodatni trošak.
Nemojte misliti da se žalim ili da se pravdam. Ni jedno ni drugo. Posla imam, jer ima onih koji mogu i žele da plate ovakakve kape, a oni koji misle da je skupo imaju veliki izbor jeftinijih kapica, pa neka ih kupe. Možda ima i onih koji misle da su kape jeftine, ali ja sam u svemu našla neku svoju računicu…
Tekst sam napisala da bih one znatiželjne koji me zapitkuju uputila na isti, da ne moram da ponavljam kao papagaj. Em gubim vreme, em mi je smorno, iskreno da vam kažem.

Ovih dana, spremam vam uputstvo, korak po korak u reči i slici, izradu Minion kape 😉

Advertisements

Srećan nam početak

IMG_0504

Septembar, iako pri kraju kalendara, meni je oduvek bio sinonim za početak. Početak nove školske godine, povrataka na posao, početak novih sezona u pozorištima, mesec svadbi kada mladi ljudi započinju zajednički život…
Septembar je mesec u kojem lagodne momente koje sa sobom nosi leto gurnemo u drugi plan i puni energije krećemo u nove radne pobede.
Možda baš zbog toga nije slučajnost što su se neke stvari iako ranije očekivane, desile baš u septembru.
Kako god bilo, ozvaničena je moja dugogodišnja želja da Unikatea bude mesto gde se rađa i dešava nešto lepo, jedinstveno, kreativno, puno pozitivne energije, gde se družimo, volimo, smejemo se i plačemo zajedno, sarađujemo, razumemo, kritikujemo, učimo i stremimo ka zajedničkom cilju i ostvarivanju snova.
Hvala mojoj porodici koja me trpi i podržava do besvesti i hvala „mojim devojkama“ i „sestrama po igli“ koje su tu, spremne da se krčkaju u istom loncu sa mnom 🙂
Drage moje devojke, srećan nam početak! Da znate da sada ispijam tatinu domaću gromovaču, za naše buduće uspehe, za zajednička putovanja, za sajmove u inostranstvu, za heklanje na Tasosu i za sve što nam padne napamet 😀
Dragi svi, do kraja meseca selimo radionicu na novu lokaciju, o čemu ćete blagovremeno biti obavešteni 😀

I ne može mi ništa ovo muljavo vreme…because I’m happy 😀

Prodajna izložba rukotvorina – Pionir Promo Dizajn

IMG_0004

Danima obećavam nekim drugaricama na Fejsu izveštaj sa prodajne izložbe, iz mog ugla pa u vugla (što bi rekla moja omiljena Baba ).

Na početku, moram da kažem da je ovo bilo vatreno krštenje, ili prvo izlaganje ( ako izuzmem izlaganje u Domu Sindikata, pre 7 godina ).

Nisam veliki ljubitelj ovakvog vida prodaje, ali ako nešto proizvodite, postoji potreba da svoj proizvod i prodate. Poslednjih par godina, radila sam isključivo po porudžbini i prodavala uglavnom putem interneta, jer mi je tako odgovaralo zbog drugih obaveza koje sam imala oko dece i kuće. Ne mogu se požaliti, ali takav vid prodaje nije dovoljan da pokrije sve troškove koje bih imala oko preduzetničke radnje, a to mi je svakako cilj sada, kada su deca porasla i kada im nije potrebna mama 24h. Sve ima i svoje mane i svoje prednosti, tako je i sa izložbama.

Pokušaću da budem realna u izlaganju i da stvari sagledam iz više uglova. Nije uvek baš sve crno kao što izgleda i nije uvek baš sve lepo i slatko 😉

Najpre bih krenula od organizacije i organizatora. Da se razumemo, nije lako organizovati neku manifestaciju, ali, onaj ko se organizacije prihvati, mora biti svestan ozbiljnosti i težine posla. Nije lako danas zaraditi novac. Organizatori na početku priče znaju na čemu su, jer znaju cenu prostora i na osnovu nje formiraju cene izlagačkih mesta. Većina izlagača novac uplaćuje unapred, ne znajući hoće li taj novac uspeti da povrati zahvaljujući prodaji. Organizator ( često su organizatori i izlagači ) nema rizik zbog loše prodaje, njega prodaja ne interesuje u novčanom smislu, pošto zarađuje od organizacije.

Što se tiče organizacije ove manifestacije i organizatorke, gospođe Zorice Janković, imam prilično pozitivan utisak. U suštini, ona je odlično uradila sve vezano za organizaciju, pa nas niko iz službe marketinga TC Stadion nije pomerao sa mesta na kojima su se nalazili stolovi izlagača. Može se učiniti da je to sitnica, ali nije isto kada ste na jednom mestu ili kada vaš sto pun radova šetaju i pomeraju, jer organizator nije ispoštovao pravila postavke. Ovo je  + za organizatora.

Čula sam od nekih iskusnijih izlagača da ima organizatora koji se vrlo bahato ponašaju. Za razliku od njih, Zoja je neko ko će vam se uljudnim i ljubaznim tonom obratiti čak i kada nešto ne radite kako treba i kada nešto nije u redu. Poštujem takav vid komunikacije i smatram ga normalnim među civilizovanim svetom. Znači, opet + za organizatora

Cenim i to što je svakoga dana dolazila da pita da li je sve u redu i ide li prodaja. Iako na neke stvari ne može da utiče, lepo od nje što bar pita, ljudski je.  Takođe +

Da ne bude da samo hvalim, ima i onoga što mi se ne dopada i što mislim da je minus, a to je nepostojanje klasifikacije izlagačkih mesta. Nije isto ako je izlagačko mesto na poziciji koja je u blizini vrlo posećenih lokala ( kao što su Roda ili  Lilly ) i ako je izlagačko mesto u delu centra sa slabijim prometom. Prosto, mislim da je logično da na osnovu lokacije bude formirana cena izlagačkog mesta, jer nije ista cena lokala u Knez Mihailovoj i lokala u sporednoj ulici u pasažu. Prometnije mesto daje veću mogućnost prodaje. Ne garantuje prodaju, ali daje veću mogućnost, onu koju neprometna mesta uopšte i nemaju. Ko hoće dobru lokaciju, treba za nju i da plati. Ja mislim da je to u redu. A vi?

Sada malo o izlagačima. Da znate samo, i nas ima raznih. Ima finih, kulturnih, ljubaznih, razumnih, ali i bezobraznih, bahatih, nevaspitanih. Koliko ima spremnosti da se pomogne drugome, toliko ima i sujete, zavisti, rivaliteta. Čini mi se da izumire pojam zdrava konkurencija. Znate, to je ona konkurencija koja vas tera da se popravljate, da napredujete i budete bolji u onome što radite, a ne da drugome podmetnete nogu ili se radujete nečijem neuspehu. Ma, ima svega i svačega, kao i u životu i svakom drugom poslu. Pripremite se na to, psihički i fizički, biće vam lakše kada ste pripremljeni na ono što vas čeka.

Uvek je dobro imati saborca. Na ovoj izložbi, ja sam delila prostor sa drugaricom, onom mojom bivšom učenicom, upornom Danicom, koja takođe hekla za medalju 🙂 Nismo pravile granicu tipa moj deo stola i njen deo stola. Gledale smo da to što imamo smestimo da bude koliko toliko vidljivo i pregledno. Prednost podele prostora je u tome što malo smanjite troškove i što imate sa kim da podelite dežurstva ( radno vreme TC je od 10 – 22 ) jer ste u obavezi da budete 12h pored izlagačkog mesta, što je naporno za jednu osobu, pogotovo ako je izložba više dana. Ako imate sreću, kao nas dve, da pored vašeg stola izlaže neko fin kao što je Ratka koja pravi fenomenalan nakit od perlica, onda nema zime, jer ćete uskakati jedni drugima kada je potrebno. Naravno, znajte da ima i onih koji vam neće pripaziti štand da biste otišli do toaleta. Njih je malo, ali ih ima.

Ono što većinu interesuje je verovatno zarada.

Pa, da Vam kažem iskreno, nisam je imala za ova 4 dana izlaganja, ali sam opet zadovoljna. Danica je prošla malo bolje, jer je imala više stvarčica koje su se fino prodavale. Ja sam prodala toliko koliko je dovoljno da isplatim sve troškove, pa bar sa te strane nisam u minusu. Moj rad tih dana je ostao nenaplaćen, ali zato sam zadovoljna reakcijama i interesovanjem, ostvareni su novi kontakti, podeljeni flajeri i vizitke i već su pristigle neke porudžbine. Znači, biće i novčane dobiti, mada ne treba potceniti iskustvo koje se stekne učešćem.

Šta sam naučila?

Dobro mesto ( lokacija ) je 50% prodaje.

Ostalih 50% je to koliko je vaš proizvod interesantan kupcima. Danica i ja nismo imale lokaciju, ali smo imale interesovanje onih koji su do nas došli, a to je vrlo bitno, bar meni u ovom trenutku kada razmišljam o ozbiljnijem bavljenju ovim poslom.

Kada nešto prodajete potrebno je da imate što veći izbor proizvoda. Raznovrsnost je vrlo bitan faktor. To ne znači da sve treba da stane na izlagački sto , ali znači da jedan rad izložite, a u torbi ispod stola imate isti taj rad u 3 veličine i bar još dve kombinacije boja. Znači, žena kupi kapu i pita  „Imate li još jednu ovakvu?“  Naravno, nisam imala, jer smo se Danica i ja za ovo izlaganje spremale efektivno 15ak dana i gledale da uradimo od svega po bar komad, da ljudi vide šta sve znamo i možemo da uradimo. Kada pravite nešto isključivo ručno, što zahteva puno vremena za izradu jednog komada, to je baš malo vremena da na kraju imate neku veću količinu.

Pored raznovrsnosti, treba voditi računa o kvalitetu materijala od kojih izrađujete, o kvalitetu izrade, ali i o tome da imate u ponudi nešto čega nema baš na svakom ćošku.

Sve u svemu, rekoh već, kada sve saberem i oduzmem, vrlo sam zadovoljna i punom parom se pripremam za neku narednu izložbu, ne znam kada i ne znam gde, ali znam da ćete biti blagovremeno obavešteni 🙂

Ljubav je zakon…

konfučije

Istina je. Znam. Jer ne radim već 5 godina. Prestala sam da radim ono što ne volim, ali sam počela da provodim više vremena sa decom i otkrila ljubav prema ručnom radu.
Žao mi je što ne mogu reći da sam kao dete volela ručne radove i kako me mama naučila da heklam još kada sam bila mala.
Istina je da sam znala da štrikam ( osnovni bod ) i da sam naučila da vezem. Jedini moj ručni rad bio je peškir za devera koji sam vezla pred udaju i gunđala sam dok sam to radila, jer je moja mila mati izabrala najveći mogući motiv cveća koji postoji, a ja morala da vezem i konture i da punim unutrašnjost cvetova. Sve to je trajalo svetlosnu godinu i užasno me nerviralo. Posle toga, ništa slično nisam ni pipnula.
Istina je i da je moj deda, tatin otac, bio vrsni majstor – ćurčija, da obe tatine sestre znaju sve ručne radove perfektno, da je deda preneo stricu neke tajne zanata, ali o tome ću pričati nekom drugom prilikom. Sada, samo pominjem, da te sklonosti ka ručnom radu ima zapisane negde u nekom genetskom kodu mojih predaka i da se nekim čudom ta ljubav rodila i u meni.
Mnogo sam zavolela i igle i konce i sve što ima veze sa predivom, a najviše sam se posvetila heklanju, koje me neverovatno opušta, smiruje, veseli i zabavlja.
Ljubav je, sama po sebi, emocija koja najviše može da nas pokrene. Kada nešto volite ništa vam nije teško.
Meni nije teško, da dok moji ukućani spavaju, provodim sate i sate pored računara gledajući klipove na YouTube-u i pokušavajući da savladam neki bod.
Nije mi teško ni da kapu sa likom iz crtaća koju prvi put radim, ponekad radim danima, jer moram da postignem određeni izraz lica, a ako se meni ne dopadne ishod u stanju sam da param i radim iznova sve dok ne budem zadovoljna.
Nije mi teško ni da učim engleski, jer svako dobro uputstvo koje mogu da nađem na internetu nije na srpskom jeziku.
Nije mi teško ni da radim i kada nema porudžbina i kada nema novčane nadoknade za moj rad, jer tada radim za svoju dušu i za one koje volim, tada poklanjam od srca.
U stanju sam da sebi ne kupujem ništa od stvari koje većina žena voli, ali poslednji dinar iz novčanika ostavim u StGeorge-u kada kupujem predivo.
Iako mnogi kažu da Srbija nije mesto u kojem se može živeti od ručnog rada, ja ne mislim tako. Ima u ovoj našoj zemlji i uspešnih preduzetnika, nisu baš svi propali i pozatvarali svoje radnje. Ja ih vidim, iako se o dobrim stvarima malo priča. Uglavnom se kod nas veličaju i šire, kao zarazna bolest, kojekakve gluposti.
U svakom poslu naiđu teška vremena. Neki odustanu kada naiđu teškoće, oni drugi se trude da teškoće prevaziđu.

Tada je najizraženija ta ljubav prema poslu, jer samo vas ljubav ka onome što radite može nadahnuti da iznova smišljate rešenja i tražite načine da ostanete u igri i idete napred.
Ne radim proteklih godina, ja volim… i ljubav je jedini zakon koji priznajem.

Ovo je jedna od mojih omiljenih pesama, na malo drugačiji nčin  🙂