Oni koji me poznaju, znaju da se kunem u tatinu domaću rakiju i da godinama unazad sve boljke lečim njom 🙂
Šalu na stranu, zaista mislim da jedna ( čitaj slovima J E D N A ) čašica dobre domaće rakije dnevno nikako ne može da odmogne. E, sada, što naš čovek ne zna za granicu i što nikako da se nauči najvećoj životnoj umetnosti , a to je umerenost, to je za neku drugu priču.
Da se vratimo na dobru domaću rakiju.
Kao što rekoh, mislila sam da je moj pokojni otac to radio kako treba. Svako ko je probao rakiju koju je on pravio, rekao je da je sjajna. Mislila sam, da ponekad, kada je voće manje slatko, nije greh dodati mu i mali procenat šećera… A onda sam na uličnoj izložbi u Čika Ljubinoj upoznala Luku i sa njim započela razgovor o rakiji. Na moje spominjanje šećera je rekao : „Kakav bre šećer? To onda nije prirodno. Za mene, to je kraj priče!“ Iako je te reči izgovorio prilično odsečno, nisam bila ni uvređena ni ljuta, jednostavno sam baš zbog tog načina na koji je izgovorio tih par rečenica shvatila da čovek zna šta priča i da je to tako jer tako treba da bude. Tačka. Da bi rakija bila 100% prirodna u voće se ne dodaje ništa. Tačka.
Elem, nakon par dana doneo nam je Luka litar kajsijevače na degustaciju.
Najpre sam se zaljubila u pakovanje. Boca sa finom etiketom i šarmantnom leptir mašnom karo dezena koja podseća na kafanu i čuvene karirane stolnjake, izmami vam osmeh.
A u divnom pakovanju, mnoooogoooo dobra rakija 🙂
Miris vam ne mogu opisati. Ne sećam se da sam skoro pila rakiju sa tako intenzivnim mirisom voća. Imala sam utisak da mirišem tek ubranu kajsiju. Ma fenomenalno! Saznala sam da je miris najintenzivniji na određenoj temperaturi. Ukus je vrhunski. Pitka. Klizi niz grlo. Za moj ukus je malo jača, ali ja sam uvek bila iščašena po tom pitanju i to što ja volim slabiju rakiju ne znači da to tako treba 😀 Sve u svemu, mnogo dobra rakija koju od srca preporučujem.
Ako niste ljubitelji rakije, Lukina lepša polovina Nataša zadužena je za neke druge proizvode, takođe potpuno prirodne. Ima tu svačega lepog. Likerčići, džemovi, slatka… za svačiji ukus po nešto.
Ono što me je oduševilo kod ovih ljudi je činjenica da su život u gradu zamenili životom na seoskom domaćinstvu. Samo to je dovoljno za poštovanje. Sve ostalo što ova divna porodica radi je samo bonus 🙂
Na njihovoj Fb stranici koju sam već linkovala, videćete kako nastaju neki proizvodi, puno fotografija i snimaka sa lica mesta, nema laži, nema prevare 😉
Pored toga što se bave uzgojem voća i povrća i od njega prave raznorazne fine proizvode, ova porodica pravi još neke interesantne stvari kojima možete oplemeniti prostor u kojem živite.
Interesantne lampe, čiviluke i još štošta, možete videti na Fb stranici RuralnoUrbani oplemenjivači enetrijera
Zanimljivo je to što su kuke, grabulje, potkovice, brave i ostali metalni delovi ovih kompozicija iskopani tokom radova u bašti i prilikom sređivanja dvorišta. Svaki taj metalni deo, nekada korišćen, davno zaboravljen, bačen i pokriven slojem zemlje, čekao je da bude iskopan, očišćen, lakiran i upotrebljen…kao ova grabulja koja drži čaše. Ludo i interesantno 🙂
Za kraj bih dodala da sam vrlo zahvalna univerzumu što je moje puteve ukrstio sa putevima ovih vrlo inspirativnih i zanimljivih ljudi, čija životna priča odiše optimizmom, verom i borbom za prave vrednosti. Nije sve tako crno! Ovaj svet je pun divnih ljudi, zaista 😉
unikatea.wordpress.com 