Iglalište petkom :)

Ne znam kako vama, ali meni je  valjda zbog dece i polaska u školu, 1. septembar vreme za novu sezonu. Ovih dana sam malo sređivala predivo i shvatila da dugo nisam ništa novo kupovala od materijala, jer nisam ni imala potrebe valjda. Namnožilo se kojekakvih konaca, ne znam kada ću i za šta da ih koristim. Tako mi je u pauzi između psovanja, kijanja koje izazivaju fine čestice prediva kada se razlete svuda po prostoriji, odvajanja i klasifikovanja po boji, materijalu, debljini, palo napamet da se od septembra malo aktiviramo.

Ne znam zašto odredih petak predveče da bude termin za druženje nas sestara po igli, ali kada sam shvatila da je to za tri dana, brzinski sam napravila plakat.

Plakat

Znači, ako ne znate šta raditi petkom predveče, a volite ručni rad, štrikate, heklate ili bar imate želju da naučite, ponesite predivo, igle i dobro raspoloženje…i dođite na igLalište!

Ako nemate predivo i igle…nema veze, ponesite samo volju i dobro raspoloženje i dođite bez brige… ima kod nas svega 🙂

Eh, da. Ako imate višak knjiga koje ste pročitali i ne znate šta sa njima, možete ih poneti da obogatite ovaj skromni čitalački kutak koji je nastao od knjiga kojih smo se odrekli moji ukućani i ja.

Prvobitna je ideja bila da na trotoaru ispred naše radionice bude ona kućica – ormarčić sa knjigama, ali nekako nisam bila optimistična da bi to preživelo, pa smo knjige složili na jednu policu 😉
Ko prvi dođe u naše prostorije i donese bar jednu knjigu ( i pozove se na ovaj članak ) , na poklon će dobiti ovog žapca mučenika izbečenog, opuštenog jezika,  kojeg smo spljeskali u knjizi 😀

biblioteka

Advertisements

Moonshine so fine – mnogo dobra rakija :)

13427997_987735768001190_8417766901011818388_n

Oni koji me poznaju, znaju da se kunem u tatinu domaću rakiju i da godinama unazad sve boljke lečim njom 🙂

Šalu na stranu, zaista mislim da jedna ( čitaj slovima J E D N A ) čašica dobre domaće rakije dnevno nikako ne može da odmogne. E, sada, što naš čovek ne zna za granicu i što nikako da se nauči najvećoj životnoj umetnosti , a to je umerenost, to je za neku drugu priču.

Da se vratimo na dobru domaću rakiju.

Kao što rekoh, mislila sam da je moj pokojni otac to radio kako treba. Svako ko je probao rakiju koju je on pravio, rekao je da je sjajna. Mislila sam, da ponekad, kada je voće manje slatko, nije greh dodati mu i mali procenat šećera… A onda sam na uličnoj izložbi u Čika Ljubinoj upoznala Luku i sa njim započela razgovor o rakiji. Na moje spominjanje šećera je rekao : „Kakav bre šećer? To onda nije prirodno. Za mene, to je kraj priče!“  Iako je te reči izgovorio prilično odsečno, nisam bila ni uvređena ni ljuta, jednostavno sam baš zbog tog načina na koji je izgovorio tih par rečenica shvatila da čovek zna šta priča i da je to tako jer tako treba da bude. Tačka. Da bi rakija bila 100%  prirodna u voće se ne dodaje ništa. Tačka.

Elem, nakon par dana doneo nam je Luka litar kajsijevače na degustaciju.

Najpre sam se zaljubila u pakovanje. Boca sa finom etiketom i šarmantnom leptir mašnom karo dezena koja podseća na kafanu i čuvene karirane stolnjake, izmami vam osmeh.

A u divnom pakovanju, mnoooogoooo dobra rakija 🙂

Moonshine so fine

Miris vam ne mogu opisati. Ne sećam se da sam skoro pila rakiju sa tako intenzivnim mirisom voća. Imala sam utisak da mirišem tek ubranu kajsiju.  Ma fenomenalno! Saznala sam da je miris najintenzivniji na određenoj temperaturi. Ukus je vrhunski. Pitka. Klizi niz grlo. Za moj ukus je malo jača, ali ja sam uvek bila iščašena po tom pitanju i to što ja volim slabiju rakiju ne znači da to tako treba 😀 Sve u svemu, mnogo dobra rakija koju od srca preporučujem.

Ako niste ljubitelji rakije, Lukina lepša polovina Nataša zadužena je za neke druge proizvode, takođe potpuno prirodne. Ima tu svačega lepog. Likerčići, džemovi, slatka… za svačiji ukus po nešto.

13310477_976370985804335_6171716759902725808_n

Ono što me je oduševilo kod ovih ljudi je činjenica da su život u gradu zamenili životom na seoskom domaćinstvu. Samo to je dovoljno za poštovanje. Sve ostalo što ova divna porodica radi je samo bonus 🙂

Na njihovoj Fb stranici koju sam već linkovala, videćete kako nastaju neki proizvodi, puno fotografija i snimaka sa lica mesta, nema laži, nema prevare 😉

Pored toga što se bave uzgojem voća i povrća i od njega prave raznorazne fine proizvode, ova porodica pravi još neke interesantne stvari kojima možete oplemeniti prostor u kojem živite.

Interesantne lampe, čiviluke i još štošta, možete videti na Fb stranici RuralnoUrbani oplemenjivači enetrijera

13781807_1834597946764024_192891287740373247_n

 

Zanimljivo je to što su kuke, grabulje, potkovice, brave i ostali metalni delovi ovih kompozicija iskopani tokom radova u bašti i prilikom sređivanja dvorišta. Svaki taj metalni deo, nekada korišćen, davno zaboravljen, bačen i pokriven slojem zemlje, čekao je da bude iskopan, očišćen, lakiran i upotrebljen…kao ova grabulja koja drži čaše. Ludo i interesantno 🙂

Za kraj bih dodala da sam vrlo zahvalna univerzumu što je moje puteve ukrstio sa putevima ovih vrlo inspirativnih i zanimljivih ljudi, čija životna priča odiše optimizmom, verom i borbom za prave vrednosti.  Nije sve tako crno!  Ovaj svet je pun divnih ljudi, zaista 😉

 

 

 

Ko plaća da bismo kupavali jeftino?

Foto: Screenshot YouTube

Foto: Screenshot YouTube

Da li ste se nekada zapitali, kada vidite i kupite jeftinu stvar, kako se nekome uopšte isplati da je proda za tako nisku sumu?
Svaki put kada sam ušla u neku od onih čuvenih, popularnih i rasprostranjenih radnji „Sve po 160“, ugledavši neku stvar koja je pritom prilično pristojno urađena, pitala sam se kojom računicom se vodi proizvođač. To što se prodaje za 160, vlasnik te radnje je platio 80.
Ko ustvari plaća cenu svih tih stvari koje mi kupimo jeftino?

Juče sam na društvenim mrežama videla jedan snimak i morala sam da ga podelim sa vama.
Organizacija Fashion Revolution je objavila ovaj video 24. aprila na Međunarodni dan modne revolucije, a cilj je bio da skrene pažnju javnosti na slučaj iz Bangladeša iz 2013. godine kada je 1.000 radnika, koji su u izuzetno nepovoljnim uslovima pravili odeću za razne američke brendove, poginulo u zgradi koja se srušila.

Automat sa majicama od 2 evra postavljen je u Berlinu.
Pogledajte video i shvatićete zašto je većina onih koji su poželeli da kupe majicu na kraju otišla bez iste…

Da li biste vi kupili majicu za 2 evra?

Kuda plovi ovaj brod ?

41293934

Pišem ovo jer sam još uvek pod utiscima koje su na mene ostavili roditeljski sastanci kojima sam sinoć prisustvovala, kao i razgovori sa drugim roditeljima.

Tema možda nije povezana sa heklanjem, ali mislim da sam davno odlutala kada je tematika bloga u pitanju, a svakako je nešto što se tiče mene i moje okoline, pa da ispalim, dok se ne predomislim.

Elem, kao roditelj troje dece koja pohađaju istu osnovnu školu, uglavnom sam zbog organizacije roditeljskih na nivou škole, prinuđena da kod jednog deteta iz nižih razreda ne odem na sastanak, jer da se kloniram ne mogu, a sastanci su uglavnom u vreme kada je muž na poslu ili radi privatno.  Tako ja sinoć odlučih da ne odem na sastanak kod prvačića, jer se često viđam sa učiteljicom, pa odem kod četvrtaka.

Priču o uspehu koji su učenici postigli tokom klasifikacionog perioda uglavnom prespavam, jer me ocene ne zanimaju mnogo i po meni nisu merilo znanja, ali o ocenama i kriterijumima ne bih sada dužila, o tome ću možda nekom drugiom prilikom.

Ono što me je trglo i razbilo monotoniju roditeljskog sastanka  je priča o novoformiranom timu na nivou škole, a to je tim za borbu protiv nasilja.  U okviru tog projekta, nasilje je definisano kao svaki  oblik ponašanja koji ima za cilj namerno nanošenje psihičkog ili fizičkog bola drugome.

Zblanula sam se kada je učiteljica rekla da ima nekoliko kandidata koje će ona verovatno prijaviti. A ja živela u zabludi da toga u našem razredu nema, u zabludi da znam tu decu ( većinu poznajem još od vrtića ) , da znam roditelje… kad ono „moša“ . Ne znam o kojoj deci se radi, jer učiteljica nije želela da imenuje, ali vremenom će i to isplivati.

Nakon toga odem na roditeljski kod sedmaka, opet priča o uspehu, o tome kako su kolektivno popustili, pubertet, ludilo i druge bajke i naravno krete priča o njihovom ponašanji i međuodnosima.

I tu naravno isplivaše problemi, beše tu i neki dečko imenovan, počeše roditelji sa svojim pričama,  a ja kao da sam sa Marsa pala, pojma nemam o čemu se radi, jer moje dete nikako nije iz te priče. Ustvari ni jedno od moje dece nije iz te priče, ni ono najstarije muško koje sada u zubima može da me ponese ni ovi mlađi ženskaći.

Onda nakon jedva preživljenog roditeljskog, popričah sa drugaricom čija je devojčica šesti razred, a žrtva je vršnjaka – zlostavljača. Neću pričati o problemu, svakako sam zgranuta, ali sam još više zgranuta time što sam čula kako se roditelji odnose prema takvim stvarima i kakvim se rečnikom ti roditelji služe na sastancima. E, onda mi je sve bilo jasno!

U suštini se cela priča svela na to da sa decom treba pričati kada dođe do takvih stvari.Pazi, treba pričati, ma nemoj!

Ako jedno pričaš, a drugo radiš, nema puno vajde od te priče. Deca slušaju, ali više gledaju i upijaju kao sunđeri. Ne treba deci mnogo pričati , ako rastu u okruženju u kojem im svojim ponašanjem pokazujete kako treba da se odnose prema ljudima i svetu oko sebe.
Boli dragi moji roditelji, znam, ali ako su vam deca nasilna, bezobrazna, bezobzirna i nevaspitana, razmislite zbog čega su takva. Kako vi rešavate konflikte i kako se vi odnosite prema ljudima koji nisu vaši istomišljenici, koji su drugačiji ? Kako se odnosite prema okolini?  Kakvu poruku šaljete svojim ponašanjem?

Ma jok bre, nisu krivi roditelji, kriva je država i društvo i tamo neko drugi. Kriva je škola što nam ne vaspitava decu.

Kriva je škola – što nam zbog tupavog sistema školstva deca izlaze bez elementarnog znanja.

Što deca ne znaju da reše zadatak ako su u odnosu na zadatke koje su uvežbali promenjeni brojevi ili redosled reči.

Kriva je škola što se gradivo samo „prejaše“ a od nas roditelja se očekuje da sedimo i radimo sa decom.

Škola treba da uči – a roditelji da vaspitavaju, i da svojim primerima i kompletnim načinom života pokažu deci kako treba da se ponašaju i koje su prave vrednosti u životu. Kada to ukapiramo, neće nama trebati timovi za suzbijanje nasilja u nižim razredima osnovnih škola. Kako je krenulo, imaćemo mi te timove na nivou vrtića.

Kuda plovi ovaj brod pun ludaka, bez kapetana i sa pokvarenim kompasom? Nisam pametna…

Za kraj, malo muzike…